Pobori
Galerija slika
Poborski recnik
Poezija
Zanimljivosti
Linkovi i kontakt

 

  

 

 

 

Данилo Петровић - Његош              Сава Петровић - Његош

 

Василије Петровић - Његош   Михаило Петровић - Његош

 

                  

                                                 

 

 

 

 

 

  

  

   

 

 

 

 

Зар њу?! 

Зар на ону, несрећниче, о којој си будан снио,

Од које си слатку трему и дрхтаве прсте крио,

Зар на ону, јадо, што од тебе мушко направила,

Што ти дјецу, анђелчиће незлобиве, подарила…

Зар на ону, мајку што ти као своју његовала,

Што је први вјечно с првим, са сто јада састављала,

Зар на ону што са смјешком боловала сваку муку,

Зар на ону после свега, да подигнеш, слијепче, руку!?

Зар шакама, безумниче, на чељаде крхко, слабо,

Зар се тако кућа чува, бездушниче и барабо,

Зар не видиш да ти ђаво оно мало душе узе,

Зар ти срце не парају суђенице твоје сузе!?

Зар не видиш да ће само она остати на крају,

Пријатељи као здравље, само док си снажан трају,

И сви ће те када једном онемоћаш оставити,

Само она, што год било, до краја ће с тобом бити!

Зар не видиш да ти живот без ње ништа не вриједи,

У весељу и жалости, у богатству и биједи,

Загрли је, нек’ јој очи засијају од радости,

Довољно је, душа добра и за мање све опрости.

 

Невен Милаковић

                  

 

Владимир и Урош Тројановић 

Александар С. Пушкин - Бонапарта и Црногорци   

  

 

 

 

 

 

 

 

 

       

 

           

                 

   

 

 

 

  

 

Манитуља

 

Манитуљо моја мала,
Од рођења мученице,
Запела си, наврла си,
На срце ми, бестиднице

 

Кастигуљо једна у дом,
Црна друго, угаснице,
Запечена испод ребра,
Стисну ми се, кукавице

 

Нит' ромориш, нити збориш,
Само вребаш- издајнице,
Да покажеш св'јету лице,
Аветна ми љепотице

 

Безочнице безобразна,
Вило моја- без памети,
Ја те срећо, пола в'јека,
Не умједох разумјети

 

Гујо љута самоникла,
Несрећнице самохрана,
Тебе други зову љубав,
Ја те зовем пуста рана.

 

Сандра Ђурбузовић

 

                                                          

Милан Ћурчин           Ђура Јакшић              Љубомир Симовић             

                                                                                                                                  

 

 

                                                     

                            

 Поезија у аудио и видео формату

 

 

Милутин Бојић

 

- Плава гробница-  

 

 

 

Друмови ће пожељет' лудака

 

Друмови ће пожељет' лудака,

а лудака више бити неће,

вјековима за њима ће плакат'

ојађено небо и дрвеће.

 

На градове удариће трава

и завести своју страховладу,

сви цвјетови остаће без глава

да би били са травом у складу.

 

Неће бити тога ко ће смјети

да посумња у све ко до сада,

попут тешке оморине љети

свијетом ће владати досада.

 

И људи ће поћи у повратак,

опчињени минулим стољећем...

Друмови ће пожељет' лудака,

а лудака више бити неће

 

Витомир Вито Николић

 

Сви цветови остаће без глава
                Виту Николићу

 

И овом ће цвету главу смакнут’

средиће ми знање Витомире,

друкчији сам,

занесен и ћакнут

па не могу с тим да се помире.

 

Хоће да сам од њине јапије

туђом мустром да ме укалупе,

срца неког одшкринем капије

а они их поново залупе.

 

Крвнички их замандале

с треском,

прекрију ми моје ветрењаче,

сивим плаштом

– к’о пустињским песком

да сивилом све нас поједначе.

 

Ко у џунгли

по закону јачег

будни једу оне што снивају,

живом срце вежу ми у влачег

негвама га тешким окивају.

 

Све поспало

– а нико не снива

сви од себе ко од куге беже,

а досада

ко скрама плеснива

по душама људским се растеже.

 

Дубок амбис,

немогућан прелет,

крила су ми месечеве нити

друмови ће лудака пожелет’

ал’ лудака нигде неће бити… 

Милко Грбовић

  

 

Стидјеће се преци потомака

Реплика

 

Друмови ће пожељет’ лудака, 
а лудака више бити неће, 
па ипак ће дворска луда свака, 
све погани од погани веће,

 

Сваку травку затират’ бетоном, 
глупост људска такође је вјечна, 
на крају ће махнитошћу боном
И корита бетонират’ рјечна.

 

Неће бити тога ко ће смјети 
да глас дигне, или да пожали, 
бразда када почне да се свети
ријеке ће постати канали.

 

Стидјеће се преци потомака, 
нема казне од изрода веће, 
друмови ће пожељет’ лудака,
ал’ лудака више бити неће.

 

Невен Милаковић 

 

 

   

 

 

 

 

 

 

 


Copyright © Pobori.com. Sva prava zadr┼żana.